Географска карта - Градишка (Opština Gradiška)

Градишка (раније Босанска Градишка) је насељено мјесто и сједиште истоименог града у Републици Српској, БиХ. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Градишка је живјело 13.691 лице, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 14.368 становника.

Градишка се, према писаним документима, први пут помиње прије нешто више од 700 година и то под називом Градишки Брод. Међутим, живот на просторима садашњег града, у ближој и широј околини, датира још од праисторијског доба.

У доба Римљана на мјесту садашњег града налазило се насеље Municipium Servitium (Serbinum), које је било важна раскрсница путева према истоку и југу Балкана, односно пристаниште за ријечну римску флоту, што довољно говори о стратешком значају насеља у то вријеме.

Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. хе у познатој књизи Плинија Млађег "Познавање природе" гдје наилазимо на српско име у латинизованом облику — Серби. Он дословно каже: "A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси).

Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте сјевероисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав вијек послије овог Плинијевог навода (најкасније 175), наилазимо на помен српског имена у дијелу Географија великог египатског научника који је своја дијела писао на старогрчком језику, Клаудија Птолемеја: Између Кераунског планинског вијенца и ријеке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби. Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба насељава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербин). Овај „Српски град“ или „Србица“ убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негдје у савском порјечју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северозападније до Сиска и Загреба. Постојање имена мјеста које је свој топоним добило, очигледно према народу који у њему живи, прворазредно је сведочанство како то није могла да оствари нека случајна племенска заједница која се ту затекла, или неки новопридошли елемент у Панонију без одговарајућих карактеристика народа са културним идентитетом, који се прије свега огледа у самосвесном ношењу властитог имена.